Vazdušni saobraćaj je veoma specifičan pošto se odvija tamo gde su zemaljske granice daleko pa samim tim i zemaljske nadležnosti nisu baš jasno iscrtane i podeljene.

Zbog svoje specifičnosti njega uređuju sve zemlje sveta svaka za sebe, ali prema određenim međunarodnim standardima.

Saobraćaj između zemalja se mora regulisati bilateralnim ili multilateralnim sporazumima.

Čikaška konvencija (1944)

Čikaškom konvencijom koja je usvojena 1944. godine usvojeno je prvih pet vazduhoplovnih prava koja se odnose na odvijanje komercijalnog aviosaobraćaja.


Ova prava su postala sastavni deo Međunarodnog sporazuma o odvijanju vazdušnog saobraćaja poznatog pod imenom IASTA (skraćeno od International Air Service Transit Agreement) koji je formiralo specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija za vazdušni saobraćaj (ICAO).

Svaka zemlje ima nadležnost nad sopstvenim vazdušnim područjem u kome prema sopstvenim zakonima reguliše odvijanje saobraćaja, kako prelete tako i sletanje, poletanja i prevoz putnika i robe.

U okviru rubrike "Istraživanje" u naredna četiri teksta bavićemo se slobodama u vazdušnom saobraćaju. Ima ih ukupno devet.

Prvih pet su orginalne slobode prema Čikaškoj konvenciji (1944), dok su poslednje četiri nove slobode koje su nastale u moderno doba i nisu deo IASTA Sporazuma.


Vazduhoplovne slobode (prvi deo): Prve dve

Prva dva vazduhopolvna prava su obavezujuća za sve potpisnike IASTA sporazuma i ona su automatska. Podrazumevaju slobodan prelet iznad teritorije zemlje potpisnice sporazuma (Prva sloboda) i slobodno tehničko sletanje zbog održavanja aviona, dopune goriva i sl. ali bez prava na prevoz putnika i robe (Druga sloboda).

Prve dve slobode su garantovane svim aviokompanijama iz zemalja potpisnica. Međutim, ovaj sporazum je do sada potpisalo oko 130 zemalja, a neke od najvećih zemalja na svetu nisu potpisnice (Kanada, Brazil, Indonezija, Kina i Rusija).

Zemlje koje nisu potpisnice sporazuma moraju bilateralno da rešavaju prava preleta i tehničkog sletanja.

To znači na primer da aviokompanije iz Evrope na svom letu ka Dalekom istoku moraju da poseduju posebno odobrenje Rusije za prelet najkraćom transibirskom rutom. Rusija naplaćuje prelet ovom rutom i to je često razlog brojnih sukoba i međusobnih ucena između Rusije i Evropske unije. Evropa traži od Rusije da otvori svoj transsibirski vazdušni put ali to se teško može ostvariti s obzirom da na ime njegovog ustupanja Rusija ostvaruje znatan novčani priliv. Rusija snižava cene ali kada se ne slaže sa pojedinim propisima Evropske unije koji bi mogli da štete njenim interesima ona obavezno koristi mogućnost podizanja cena ili zatvaranja rute za saobraćaj čime želi da uceni evropske kolege da odustanu od najavljenih pravila. Primera za ovakve sukobe je bilo dosta u poslednje vreme.

Primer Prve i Druge vazduhoplovne slobode

Avion aviokompanije iz Kazablanke (Maroko) može da leti za Kairo (Egipat) preko Alžira i Tunisa slobodno koristeći pravo Prve slobode bez potrebe pribavljanja dozvole pošto su ove dve zemlje kao i Maroko i Egipat potpisnice IASTA Sporazuma. Let se ne može obaviti preko Libije bez posebno izdate dozvole libijskih vazduhoplovnih vlasti, pošto Libija nije potpisnica IASTA Sporazuma. Isti avion može obaviti tehničko sletanje u Tunis (ili Alžir) bez posebne dozvole prema pravu Druge slobode. Za tehničko sletanje u Libiju potrebna je posebna dozvola lokalnih vazduhoplovnih vlasti.

Ostali tekstovi iz ovog serija
Vazduhoplovne slobode: Treća i Četvrta
Vazduhoplovne slobode: Peta